Ne znam kakva je sad, ja je pamtim po
ljepoti i po izrazu patnje na licu, kakvo
više nikad nisam vidio, niti sam dugo
mogao da zaboravim, jer sam tu patnju
prouzrokovao. Zbog te žene, jedine koju
sam volio u životu, nisam se oženio. Zbog
nje, izgubljene, zbog nje otete, postao
sam tvrđi i zatvoreniji prema svakome.
Osećao sam se poharan i nisam davao ni
drugima ono što nisam mogao dati njoj.
Možda sam se svetio sebi i ljudima,
nehotice i ne znajući. Boljela me,
odsutna. O, zaista, ali je sve bilo
kasno. Šteta što moju neistrošenu
nježnost nisam dao ma kome-roditeljima,
bratu, drugoj ženi. Ali, možda to govorim
bez razloga, sad, svodeći račune. Jer i
nju sam ostavio i otišao na vojnu, ne
žaleci, a požalio sam kad ništa više
nisam mogao izmjeniti.
~ Meša Selimović ~
