Nikada, ali baš nikada na gubimo one koje
volimo. Oni nas prate, ne nestanu iz
naših života. Samo se nađemo u odvojenim
sobama. Ja ne mogu vidjeti što je u
prednjem vagonu, ali i u njemu ljudi
putuju isto kada i ja, i vi i svi ostali.
To što ne možemo razgovarat s njima, ili
što ne znamo što se događa u njihovom
vagonu, to uopšte nije važno; oni su
tamo. Tako je i ono što zovemo ‘život’
samo voz s puno vagona. Nekada smo u
jednom, nekada u drugome. A nekada i
prelazimo iz jednoga u drugi, na primjer
kada sanjamo ili kada dopustimo da nas
ponese čudo.
~ Paulo Koeljo ~
